Еве како ќе изгледа постот „Побарај ја својата светла страна пак“, на српски.Преземено од Kišobran
- Jesi li dobro?
- Aha.
- Šta ima novo?
- Ništa.
- Kako je na poslu?
- Fino.
- Tebi se baš ne priča?
- Ma ne, sve je u redu.
- Kakav odgovor?
- Kakvo i pitanje.
- Je l te muči nešto?
- Ne.
- Oćeš kafu?
- C!
- Baš si željna diskusije… hm… a mogu li te ponuditi nečim žestokim?
- Ne znam da li uopšte želim da budem ovde, OK?
- Vidim ja da te nešto muči.
- Da si video, video bi. Želela bih da slušam tišinu, naravno, ukoliko ti ne bi smetalo da malo začepiš.
- Ipak te nešto muči.
- Izaći ću na kratko.
Stojim na balkonu i posmatram zalazak sunca. On ostaje unutra, puši i delje skoč. Gledam kroz vratu unutra i osećam da se spušta nevidljiva roletna. Ostajem napolju sama.
Šta radim tu?
Koliko puta sam si postavila ovo pitanje do sad? Čovek unutra je za mene stranac. Ne poznaje me, ne poznajem ga, nemam ni želju da vidim ko je i kakav je. Možda je dobar, možda zločest. A možda i naivan.
Šta ja želim?
E, na ovom pitanju uvek padam.
Želim?
Šta je to?
Želim nekoga, želim nešto?
U principu, to što želim - uzmem i imam.
Ali, da li želim da ga imam?
Stvar.
Ljude.
Da, one koje volim, želim i da imam.
Kakav sam ja to čovek?
I kakvi to likovi žele da budu sa mnom?
Uvek ista pitanja, po milioniti put ista.
- Evo ti martini!
- Hvala.
- Je l ti bolje?
- Zašto želiš da si sa mnom?
- Pa, fino mi je s tobom, zabavna si, ali ne znam koja te buva ujela danas pa si ovoliko nakostrešena.
- Nije bilo buva danas. Odlucila sam da se malo bavim mentalnom gimnastikom, da pokrenem mozak, da vidim dokle sam stigla sa sobom, sa tobom i sa svima ostalima. Zapravo, kad razmislim, možda bih trebala da prekinem sa svim ovim…. možda da nestanem iz tvog života, možda da završim sa svojim dok mi je još uvek privlačan. U trenutku dobijam neodoljivu želju da me nema. Ne želim da brinem ni za sebe ni za tebe…. ne želim ništa, želim da me jednostavno ne bude.
- Baš si lepo ćutala na početku.
- Jesam, ćutala sam. Izaći ću malo napolje.
Ostavila sam polupopiveni martini, uzela tašnu i pošla.
On me pogledao, poljubio u obraz, i u trenutku sam pomislila da ga vidim poslednji put…. Odmah sam prekinula pomisao, kakav poslednji put…
Vreme bilo divno, oko 22 stepena, šetala sam pored keja i sela na stepnike kod Kamenog mosta. Volim to mesto. Sedela sam tu možda tri sata, izgubila sam osećaj za vreme. I opet ista pitanja. Koga? Šta? Volim?
I mogu li voleti???
Prošlo je previše godina otkad sam sebi prvi put postavila to pitanje.
Odgovor nisam pronašla.
Ustala sam. I krenula.
- Molim vas, kad je sledeći autobus?
- Za gde?
- Za bilo gde. Prvi, sledeći?
- Za 10 minuta. Za Beograd.
- Dajte mi kartu u jednom pravcu.
Pasoš mi je uvek u torbici. Tu lepu naviku imam još od mladih dana, kad smo išli preko granice samo da bismo je prešli i odmah potom se vraćali kući.
Sela sam u autobus, premotala ceo razgovor… osećaj da ga vidim i ljubim poslednji put, nije me prevario.
Da, odlazim zauvek, da pronađem ponovo svoju svetliju stranu.
Slađana Dimitrovska nik Kimi
Prevod sa makedonskog: Veronika Kostadinova
Интересно откритие, за кое е пишувано во Ведите уште пред 5 000 години, откритие од кое научниците се вадат од памет, да не се открие дека всушност ние сме духовни души и дека телото ни е само „облека“. Многу прост пример: Имаме човек кој умира пред нас, телото е сеуште присутно, но нешто многу битно му фали на телото за тоа да биде живо.Што ли би било тоа? Kонечно научниците почнуваат да ја разоткриваат душата.
